Bojan Milojković | 16. dec. 2014.

Od kako su se pojavili, televizori su zauzimali centralno mesto u svakom domaćinstvu. Svejedno da li se radi o počasnom mestu u dnevnoj sobi ili u spavaćoj sobi. I dok naši roditelji, bake i deke nisu imali baš previše izbora kad je veličina televizora u pitanju, danas je izbor veličina i mogućnosti toliki da se veoma lako možete izgubiti u celokupnoj ponudi. Iz tog razloga pišemo ovaj tekst i verujemo da će Vam naši saveti za kupovinu televizora zaista pomoći da izaberete model vredan Vašeg novca.

PRAVILO BROJ 1: VEĆE NIJE UVEK BOLJE

Svi žele što veći televizor, kako bi napravili pravi lični bioskop u svojoj sobi. Televizor sa velikom dijagonalom ekrana je verovatno prva želja većine kupaca. Međutim, stvari nisu baš tako jednostavne. Jedna od osnovnih stvari koje kupci zaboravljaju je – koliko ima prostora na polici ili zidu, to jest na mestu gde želite da postavite televizor. Nije retka situacija da se kupac zbog odlične ponude odluči za televizor velike dijagonale, da bi, kada dođe kući, utvrdio da je uređaj jednostavno previše glomazan i da ne može da stane na predviđeno mesto. Kako bi sebe spasili ovakve situacije i nepotrebnog gubljenja vremena i živaca, obavezno premerite maksimalnu širinu i visinu prostora na koji planirate da smestite Vaš novi televizor.

Ukoliko nemate ograničavajući faktor kada je veličina televizora u pitanju, sledeći faktor na koji morate da obratite pažnju je udaljenost sa koje gledate televizor. Ako se odlučite za televizor dijagonale od 65 inča, a sedite na samo dva metra od njega, verovatno ćete imati vrhunski doživljaju kada su filmovi u pitanju. Ali, kada je u pitanju standardni TV program, imaćete velikih problema da pohvatate sliku na ekranu, pa ćete non-stop vrteti glavom levo-desno, gore-dole, u pokušaju da sagledate celu sliku. Problem se javlja zbog načina na koji se snima materijal koji gledate i koliko se informacija prenosi gledaocu. Kada je u pitanju film, retki su kadrovi sa krupnim planom, a većina radnje je smeštena u središnji deo slike. Ovo omogućava gledaocu (pre svega u bioskopu) da ne juri akciju po celom platnu, već da se može koncentrisati na središnji deo slike. Kada se ovo prenese na veličinu televizora, normalno je da želite uređaj što veće dijagonale kako biste imali pravi bioskopski užitak. Ali, sve se menja kada gledate standardni TV program. Kako su ranije televizori bili manji, tako su se autori TV programa trudili da uvek snimaju u krupnom planu. Tako je ostalo i danas, pa nije baš prijatna scena kad gledate nečije lice razvučeno na ekranu od 65 inča, na dva metra od vas. Kad se ovom doda da je sasvim normalno da se na ekranu pored žive slike nalaze i dva-tri kajrona, jasno je da imamo ogromnu količinu informacija. Da bi sagledali sve te informacije, morate sedeti na određenoj udaljenosti kako bi vam ceo ekran televizora bio u centru vidnog polja. Većina sportskih prenosa takođe nije prijatna za gledanje iz blizine na velikom ekranu zbog konstantnog pomeranja kamere koja prati akciju, a zbog čega može doći do pojave mučnine i glavobolje (morska bolest). Iako ne postoji tačna jednačina po kojoj bi se odredila optimalna udaljenost gledaoca u odnosu na televizor, najčešće se uzima da je minimalna udaljenost za gledanje 1,5 puta veća od dijagonale ekrana televizora, dok je maksimalna preporučena udaljenost 2,5 puta veća od dijagonale ekrana TV-a. U tabeli ispod možete videti koliko iznosi minimalna i maksimalna preporučena udaljenost gledaoca u odnosu na ekran televizora.

Ukoliko ćete na televizoru pretežno gledati filmove, onda će Vam verovatno odgovarati veća dijagonala ekrana i manja udaljenost mesta sa koga gledate TV. Ako, ipak, više vremena provodite uz klasičan TV program i sportske prenose, naš je savet da veličinu ekrana izaberete u odnosu na udaljenost sa koje ćete gledati televizor.

PRAVILO BROJ 2: DVB-T2 PRIJEMNIK I NIJE TOLIKO BITAN

Digitalizacija televizije je budućnost. Naša zemlja se odlučila za DVB-T2 standard za digitalni prenos slike i odjednom je to postalo poprilično važno. Međutim, na tržištu i dalje vlada poprilična konfuzija i mnogo modela televizora se prodaje sa nekompatibilnim prijemnikom proizvedenom prema DVB-T standardu. Da li to znači da u bliskoj budućnosti nećete moći da gledate televiziju? Naravno da NE! Većina korisnika koji kupuju HD TV, signal prima putem kablovskog operatera, IPTV-a ili putem satelitske antene. Ako je to slučaj i kod Vas, onda ne treba puno da Vas interesuje da li televizor ima DVB-T2 prijemnik ili ne. Vaš televizor će bez problema i dalje raditi. Problem nastaje samo u slučaju da televizijski signal primate putem klasične TV antene (sobne ili spoljne). Kada svi repetitori pređu na digitalno emitovanje signala, da bi gledali TV program putem antene (sobne ili spoljne), morate imati televizor koji podržava već pomenuti DVB-T2 standard. Ali, čak i ako Vaš televizor ne podržava DVB-T2 standard, ne morate da brinete. Moguće je dokupiti takozvani DVB-T2 SET-TOP-BOX (skraćeno: STB), koji će Vam omogućiti gledanje DVB-T2 digitalnog signala putem antene, čak i na televizoru koji ne podržava DVB-T2 tehnologiju. SET-TOP-BOX je uređaj koji prima signal sa televizijske antene, obrađuje ga i prosleđuje televizoru koji ne poseduje DVB-T2 prijemnik u sebi. Na islustraciji ispod je prikazana šema povezivanja antene, SET-TOP-BOX-a i televizora.

PRAVILO BROJ 3: SAMO (O)LED

Kako su plazma televizori praktično stvar prošlosti, jer je prestala njihova proizvodnja, korisnik nema puno izbora nego da se opredeli za LED LCD televizor. LED LCD televizori za osvetljenje ekrana koriste takozvane LE diode (skraćeno: LED). Ovo je trenutno najefikasniji vid osvetljenja ekrana jer nudi dobre rezultate uz minimalnu potrošnju električne energije. Postoji nekoliko tipova LED osvetljenja, ali dva su najčešća: ivično (stručno: edge, E-LED) i direktno (stručno: D-LED). I sami možete lako zaključiti koji je od ova dva tipa osvetljenja ugrađen u televizor koji Vam je zapao za oko – televizori sa E-LED tipom osvetljenja su primetno tanji od televizora sa D-LED osvetljenjem. Uvaženo je pravilo da se E-LED osvetljenje ugrađuje u skuplje modele, a da se D-LED osvetljenje stavlja na jeftinije modele televizora. Međutim, danas to nije striktno, jer D-LED osvetljenje je dovoljno napredovalo da su neki proizvođači počeli da ga stavljaju i u modele iz srednje klase. Razlike u kvalitetu i dalje postoje, a glavna je u tome da E-LED osvetljenje nudi bolje osvetljen ekran, a nudi i mogućnost da se pojedini delovi slike po potrebi zatamne. E-LED osvetljenje i dalje muku muči sa probijanjem svetla. Ovaj fenomen se manifestuje tako što uz neku od ivica ekrana dolazi do probijanja svetla, kao da neko dodatno osvetljava to mesto baterijskom lampom. Ovo zna da zasmeta ako je na ekranu scena sa tamnim bojama (npr. scena snimana noću). Kod D-LED osvetljenja ovaj problem nije toliko izražen.

Pored LED LCD televizora, na tržištu su se konačno pojavili i OLED televizori. Ovi televizori trenutno predstavljaju sam vrh što se tiče kvaliteta slike, preciznosti prikaza, kontrasta, intenziteta crne boje i u svemu su za tri koplja ispred LED LCD ekrana. Visoka cena je jedina mana televizora sa OLED ekranom. OLED televizori ne poseduju pozadinsko osvetljenje (sijalice koje proizvode svetlost za ekran), pa nema ni probijanja pozadinskog osvetljenja. Na slici ispod je prikazan televizor marke LG sa zakrivljenim OLED ekranom.

PRAVILO BROJ 4: SKUPLJE JE, NAŽALOST, I BOLJE

Ako Vam 3D tehnologija nije potrebna ili Vam nije potreban takozvani Smart (pametni) televizor, a pritom ipak želite vrhunsku sliku i kvalitet ekrana, onda nemate sreće. Jednostavno, proizvođači vrhunske ekrane stavljaju isključivo u modele iz više i visoke klase, koji su istovremeno i krcati mogućnostima (kao što su 3D tehnologija i Smart TV funkcije). Do 2012. godine je i postojala mogućnost da nađete vrhunski televizor bez 3D tehnologije i Smart TV funkcija, ali danas to više nije slučaj.

Prva stvar po kojoj se razlikuju televizori je rezolucija ekrana, to jest koliko tačaka ima na ekranu po horizontali, odnosno vertikali. Od ovoga zavisi da li će televizor na sebi imati oznaku HD (HD Ready), Full HD ili 4K UHD. HD (HD Ready) televizori imaju ekrane koji obično imaju rezoluciju od 1366×768 tačaka ili približnu. Ovi ekrani se obično mogu naći na televizorima sa dijagonalom od 37 inča i manjom. Full HD televizori imaju rezoluciju od 1920×1080, dok 4K UHD televizori imaju rezoluciju od čak 3840×2160 tačaka. Ako se, recimo, dvoumite da li da kupite televizor veličine 37 inča sa HD rezolucijom ili model iste dijagonale ekrana sa Full HD rezolucijom, jedino o čemu treba da vodite računa je sa koje udaljenosti gledate TV. Ako ga gledate sa najčešće udaljenosti od 2,5-3 metara, nema puno razlike između HD i Full HD slike. Ali, ako TV gledate sa udaljenosti od 1,5-2 metra, onda će Full HD pružiti primetno jasniju sliku.

Druga važna stvar kojom se proizvođači televizora hvale je frekvencija osvežavanja ekrana i ona se meri u hercima (Hz). Vredi znati da postoje televizori u čijoj specifikaciji stoji da je osveženje njihovih ekrana 200 Hz, ali ovu informaciju treba uzeti sa rezervom. Do 2012. godine proizvođači su pisali stvarne brojke. Međutim, već 2012. godine se sve promenilo i od tada proizvođači kriju ove podatke kao zmija noge, a umesto njih se stavljaju okvirne, približne brojke. Zahvaljujući napretku tehnologije, kao i napretku u razumevanju načina na koji ljudsko oko vidi sliku sa ekrana, proizvođači su zaključili da nije neophodno da u televizore stavljaju skupe ekrane sa pravih 100 ili 200 herca osvežavanja. Dovoljno je da se posluže trikovima vezanim za osvetljenje ili naknadnu obradu slike kako bi se dobio sličan efekat. Ovo je toliko uzelo maha da pojedini proizvođači tvrde da njihovi televizori imaju frekvenciju osvežavanja ekrana od 1000, pa i 1200 Hz, što nema mnogo veze sa istinom. Trikovi koji se koriste daju solidne rezultate, ali ništa ne može da zameni kvalitetan ekran sa stvarno visokom frekvencijom osvežavanja. Iako sami ne možete znati koji se ekran nalazi u određenom televizoru, nepisano je pravilo da televizori iz srednje visoke i visoke klase, sa dijagonalom od 40 inča ili većom, imaju ekrane sa visokom nativnom (pravom) frekvencijom osvežavanja. A zašto je frekvencija osvežavanja uopšte toliko bitna? Najveći nedostatak LCD televizora je to što imaju probleme sa takozvanom pokretnom rezolucijom. Ovaj efekat najlakše možete primetiti kada gledate fudbalsku utakmicu u HD-u. Dok je kamera koja snima meč statična, moći ćete da prepoznate sve detalje, pa čak i brojeve na dresovima igrača. Međutim, čim kamera počne da se kreće i prati akciju, oštrina slike će značajno opasti i slika će izgledati kao da nije u visokoj definiciji. Ovaj efekat ima veze sa kvalitetom samog ekrana (vreme odziva), ali i sa načinom na koji naše oko razaznaje sliku. Prosto rečeno, što ekran ima veću frekvenciju osvežavanja, slika će vam biti jasnija čak i ako gledate brze scene.

PRAVILO BROJ 5: SMART TV JE BUDUĆNOST

Koncept Smart TV-a je još uvek relativno nova stvar. S obzirom na to da je na tržištu tek od 2010. godine, ovaj koncept još uvek pomalo luta. Različiti proizvođači su se odlučili za različite pravce kada je razvoj Smart TV-a u pitanju.

Šta uopšte znači Smart TV? Ako imate pametni telefon, onda možete naslutiti i šta je “pametni” televizor. Naime, radi se o televizoru kojim možete da surfujete Internetom, da gledate video klipove sa YouTube-a, da koristite društvene mreže (Facebook / Twitter), da se čujete sa prijateljima i rodbinom putem Skype-a, kao i da se povežete na svoju kućnu mrežu i da gledate filmove i slušate muziku sa svog kućnog računara. Kao i kod pametnih telefona, svaki proizvođač je organizovao svoju prodavnicu dodatnih aplikacija i igara, tako da možete proširiti mogućnosti svog televizora u skladu sa Vašim željama i potrebama.

Kao dva pionira u ovom polju, kompanije Samsung i LG su najdalje otišle u razvoju Smart televizora. Samsung je 2013. godine predstavio pametne TV aparate koji su kompletno okrenuti ka Internetu i društvenim mrežama. Integracija je toliko otišla daleko da je moguće gledati uživo neku emisiju na TV-u, a preko slike otvoriti jedan “prozor” u kojem će, recimo, biti svi komentari o toj emisiji koji pristižu sa Twitter-a. Iako se radi o inovativnoj stvari, Samsung je već u modelima za 2014. godinu ovu mogućnost bacio u drugi plan. Sa druge strane, LG je u modelima za 2014. godinu instalirao pravi punokrvni operativni sistem za mobilne uređaje po imenu WebOS, kojeg je kupio od kompanije HP. Ovaj potez je najbolji pokazatelj u kom pravcu će se kretati dalji razvoj pametnih televizora. S obzirom na to da je ovo prva verzija ovog sistema, neke “dečije bolesti” su prisutne, ali se one otklanjaju sa svakom novom verzijom operativnog sistema koju korisnik može lako sam da instalira u svoj televizor.

Neki proizvođači, kao na primer Sony i Philips, u svoje Smart televizore ugrađuju Android operativni sistem, koji je mnogima već poznat sa pametnih telefona i tablet računara. Nama se ovaj koncept najviše dopada jer korisniku nudi najviše slobode. U odnosu na druge operativne sisteme koje srećemo u Smart televizorima, Android je tehnički napredniji i u tehničkom smislu znatno sproije zastareva. Samim tim, televizori sa Android operativnim sistemom će duže ostati u koraku sa vremenom.

Ako imate ograničeni budžet i kupujete cenovno pristupačan model televizora ili kupujete televizor sa manjom dijagonalom ekrana (koji po pravilu nisu Smart), ali bi ipak želeli Smart mogućnosti, onda Vam preporučujemo da dodatno kupite multimedijalni plejer ili Android dongle za televizor. Android dongle je mali uređaj, nešto veći od USB FLASH memorije, koji se stavlja u HDMI priključak na televizoru. Sa Android dongle-om dobijate kompletan Android sistem na svom televizoru i time pretvarate običan TV u Smart. Zahvaljujući jeftinim uređajima koji dolaze iz Kine, za samo 30-ak evra možete kupiti više nego pristojan Android dongle.

Kako je Smart TV zapravo jedan mali računar, njegova brzina rada zavisi od toga koliko je snažno srce koje u njemu kuca, to jest od snage njegovog procesora. Kod Smart televizora proizvođači obično kriju koji se hardver nalazi unutar samog uređaja. Najviše što mogu napisati je da televizor poseduje dual-core ili quad-core procesor. Ali, ni to često ne znači puno. Zato je naš glavni savet da pri svakoj kupovini obavezno isprobate Smart funkcije i lično se uverite u to koliko one dobro i tečno funkcionišu. Proverite koliko je vremena potrebno da televizor pokrene Smart deo, koliko je potrebno da se učita na primer YouTube aplikacija, koliko brzo radi aplikacija za pregled Internet stranica… Sve ovo je od velike važnosti, jer ako televizoru potrebno 20-ak sekundi za pokretanje Smart dela, a YouTube aplikacija se učitava za 30-40 sekundi, brzo ćete izgubiti volju da ga ikada i koristite. Kako je Smart televizor mali računar, onda je njegovo kontrolisanje putem standardnog daljinskog upravljača ogroman problem. Kucanje teksta u aplikaciji za pregled Internet stranica ili na YouTube-u se veoma lako možete pretvoriti u noćnu moru. Neki proizvođači uz Smart televizore nude i specijalne daljinske upravljače koji znatno olakšavaju korišćenje Smart funkcija. Takođe, postoje i specijalne bežične tastature vrlo malih dimenzija, koje se mogu koristiti za Smart televizore, a koje možete kupiti odvojeno. Skoro svi televizori iz srednje i više klase podržavaju i standardne USB tastature i miševe namenjene računarima, a ako su još i bežični, onda nećete imati ni problema sa žicama.

PRAVILO BROJ 6: 3D TEHNOLOGIJA NIJE NEOPHODNA, ALI…

Do pre samo par godina, 3D tehnologija je bila glavni marketinški mamac, a danas je doživljavamo kao samo još jednu od opcija na televizoru. Ovde ponavljamo već izrečenu činjenicu – čak iako Vam nije potrebna 3D tehnologija, nije moguće kupiti odličan televizor koji ne poseduje ovu opciju. 3D jeste zanimljiva mogućnost. Filmovi izgledaju neobično i stvarno imate karakterističan utisak prostorne dubine na ekranu. Međutim, za pravi utisak morate biti što bliži minimalnoj preporučenoj udaljenosti, a poželjno je i da televizor ima ekran što veće dijagonale.

Postoje dve vrste 3D tehnologije – aktivna i pasivna. Uz aktivni 3D idu nešto veće naočari koje u sebi imaju bateriju. Zbog komplikovanije izrade ove naočari su skuplje, pa ako želite da pravite 3D žurke, kupovina dodatnih naočara može poprilično koštati. Pasivni 3D podrazumeva najjednostavnije naočari koje su izuzetno lagane. Nemaju bateriju i značajno su jeftinije. Moguće ih je kupiti i u takozvanom “party pack-u“ (paket od pet pari naočara) po veoma povoljnim cenama. Nećemo ulaziti u detalje vezane za način funkcionisanja aktivne i pasivne 3D tehnologije, ali ćemo napomenuti da svaka od ovih tehnologija ima svoje prednosti i mane.

PRAVILO BROJ 7: ZA HD TV SAMO HD FILMOVI

Ovo bismo pre definisali kao Božju zapovest, nego kao pravilo. Kupili ste televizor od 55 inča i na njemu gledate neki DivX film, koji je pritom snimljen kamerom u bioskopu. Jednostavno, ne ide. To je isto kao da ste kupili Ferrari da njime idete subotom na zelenu pijacu. Štaviše, ni filmovi u pravom DVD formatu nisu dorasli Full HD ekranima. Poređenja radi, Full HD ekran je u stanju da prikaže čak šest i više puta (!) precizniju i jasniju sliku nego što DVD tehnologija može da pruži. Istina, televizori iz srednje i visoke klase mogu malo da “doteraju“ DVD tako da izgleda bolje, ali to jednostavno nije to. Za HD i Full HD televizore se podrazumeva i video materijal snimljen u HD ili Full HD tehnici. To znači da će ovim televizorima najviše odgovarati filmovi u Blu-Ray formatu ili sadržaj sa Interneta u HD rezoluciji.

I dok je Blu-Ray posebna priča, mi ćemo se fokusirati na HD filmove sa Interneta. Morate biti svesni činjenice da nijedan televizor ne može da reprodukuje svaki film, pa makar taj televizor koštao i 10.000 evra. Televizori uglavnom nemaju problema sa video delom filma, jer se tu vremenom iskristalisala situacija oko standarda. Problemi nastaju oko zvučnog dela filma, to jest formata zvuka HD filma. U većini slučajeva, na Internetu je moguće pronaći HD filmove koji imaju zvuk u jednom od sledećih formata: AAC, AC3, DTS, TrueHD i DTS-HD. AAC i AC3 zvuk će 99% televizora bez problema moći da reprodukuje. Ali, već kod zvuka u DTS formatu nastaje problem, pošto jeftiniji televizori ne mogu da reprodukuju ovaj standard. Glavni razlog je što DTS licenca poprilično košta, pa proizvođači štede na svemu. Još lošija situacija je sa DTS-HD standardom, koji mogu da prepoznaju samo televizori iz srednje visoke i visoke klase. TrueHD standard ne podržava trenutno nijedan televizor na tržištu. Ako Vaš TV ne podržava određeni standard za zvuk, jedino rešenje je da izvršite konverziju zvuka u AC3 format. Prosečnom računaru je potrebno oko 30-40 minuta da izvrši ovu konverziju, a ovo ćete najjednostavnije uraditi uz pomoć programa po imenu MKV2AC3.

Titlovi su takođe veoma važna stvar. Obratite posebnu pažnju da li televizor podržava naše titlove, to jest da li ispravno prikazuje “naša” slova: š, đ, č, ć i ž. Naravno, ako više volite ćirilicu, proverite i podršku za nju. Nije retka situacija da čak i televizori koji spadaju u visoku klasu nemaju dobru podršku za “naša” slova, pa gledanje filmova prerasta u frustraciju. Jedini način da ovo proverite je da u maloprodajnom objektu na televizor priključite sopstvenu USB FLASH memoriju sa filmom i titlom i pogledate kako će titl biti prikazan. Neki televizori imaju podršku za naša slova, ali nepravilno prepoznaju naš jezik. Tad je potrebno otići u podešavanja televizora i promeniti takozvani kodni raspored za titl. Kod titla je bitna još jedna stvar – kako televizor ispisuje slova na ekranu. Ako su slova obične bele boje, bez ivica ili bez senke, ona će biti teška za čitanje pri svetlijim scenama. Neki televizori dozvoljavaju veoma detaljnu kontrolu nad bojom slova, ivicama, kao i samom veličinom slova.

Ako HD filmove za gledanje na televizoru skidate sa Interneta, obratite pažnju na kvalitet. Ako je film recimo u Full HD rezoluciji (1080p), nije svejedno da li je njegova veličina samo 2 GB ili čitavih 12 GB. Razlika između kvaliteta ove dve verzije je kao nebo i zemlja. Film od 12 GB nudi daleko viši kvalitet slike, koji se primeti pre svega u oštrini, a potom i u brzim scenama.

PRAVILO BROJ 8: GLEDAJTE, PROBAJTE…

Ovo je univerzalno pravilo. Televizor je vizuelni medij i mora da se vidi. Nije dovoljno da Vam se svidi samo spoljašnjost. Kod televizora je najvažniji kvalitet slike. Zagledajte ga sa svih strana i iz svih uglova. Obratite pažnju na sve detalje. Obavezno se raspitajte da li televizor ima automatsku kontrolu osvetljenja ekrana, koja je naročito bitna ako TV gledate u večernjim satima kako ne biste morali ručno da smanjujete intenzitet osvetljenja.

Kakav zvuk TV pruža nije od prevelike važnosti ukoliko niste zaljubljenik u kvalitetan zvuk. Osim par modela iz visoke klase, mali broj televizora može da se pohvali vrhunskim audio sistemom. Ako želite zaista kvalitetan zvuk, čak i na jeftinijim modelima televizora, onda ćete morati da dokupite dodatni zvučni sistem – takozvani SoundBar ili neki od  2.1, 5.1 ili 7.1 sistem zvučnika.

Ako Vas interesuje funkcionisanje Smart funkcija, prođite kroz sve opcije, pokrenite par aplikacija… Steknite utisak o brzini rada Smart dela i brzini otvaranja aplikacija. Ako ćete koristiti Smart deo, proverite da li dobijate specijalni daljinski upravljač ili da li ga je moguće dokupiti.

Maloprodajni objekti kompanije Tehnomanija su prava adresa na kojoj možete da pronađete Vaš novi televizor.

Autor teksta: Branko Lukić